Archive for January, 2012
Prolećе је ponovo u našem gradu
“Topli vetrić ćarlija kroz krošnje u kojima pupoljci pupe i svojim dahom topi krpice snega koje se još održavaju tu i tamo. Zemlja natopljena vodom se polako greje spremna da primi seme i da podari novi život. Plahovita planinska reka nabujala od otopljenih snegova probija se kroz … bal, bla, …truć, truć, … Proleće je ponovo u našem gradu!”
Ovakve pismene sastave pisali smo u osnovnoj školi. Učiteljica bi nas okupila, zadala nam bajkovitu temu koju smo svi (sem onih koji su pobegli sa časa) obrađivali. Svako od nas školaraca na svoj način naravno. Pleli bi priču levo-desno ali bi na kraju svi došli do iste poente, onako kako je učiteljica očekivala od nas i zadala nam je kao temu. Mi smo naravno očekivali da budemo nagrađeni. U to doba ocenama.
Danas smo matori i ne pišemo pismene sastave. Pišemo blogove.
fotka je ukradena odavde
Posted in lično | 5 comments
Mobilni za penzose
Šta je zajedničko za sve Nokije, iPhone 1,2, 3, 4, 5, 6, (do kog god broja da su stigli)i one žutaćke HTC-ove, Samsunge i slična čuda savremene tehnike? Potpuno su beskorisni!
Kad imate 60+ a ponekad i ranije sve te džidže-bidže na koje se ložite ranije vam jednostavno ne trebaju jer ne možete da ih koristite. Ne vidite, prsti su vam trapavi, zaboravljate, .. u strahu ste, počesto i zbunjeni, depresivni, .. Kuckanje porukica po sićušnim tasterima, snalaženje u menijiam, ne dao Bog trljanje prstom po ekranu.. sve vam to ne treba. Treba vam telefon kojić ćete brzo i jednostavno pozvati onih par ljudi koji vam trebaju u životu. I to je to!
Muku sam namučio nameštajući pokojnom ocu brojeve i memoriju i pokušavajući da mu objasnim kako se do njih dolazi. O podešavanjima melodije koju bi razdesio između svaka dva moja dolaska da ne pričamo. Voleo je da čačka po telefonu a nije se baš snalazio šta god da mu doneli. Sa majkom je tek posebna priča. Žena, ne raume se u tehniku niti je zanima. A telefon joj realno treba kad krene iz kuće. Neki da bude sigurna da će uvek brzo i lako da me dobije ako joj zatrebam.
Telefon za matorce je ono što nam je trebalo. Da se razumemo odmah ovaj post nije ni na koji način “sponzorisan”. Ovi Italijani su napravili ono što mojoj majci i gomili drugih starijih ljudi o kojima vi možda brinete treba. To je opisano rečima “mobilni GSM telefon sa velikim tasterima i displejom”. Nema tu filozofije drugari to je ono što ljudima u tim godinama treba. Sem toga tri memorijska dugmeta su, naravno velika i, jasno istaknuta ispod displeja. I to je no.
Nikakva kamerica, nikakava boja, nikakve igrice, aplikacije.. Uspešno pogođena niša znači tačno prepoznavanje a potom i zadovoljavanje potrebe ciljne grupe. To što tih 6.500 din sve sa isporukom na adresu smatram verovatno najbolje potrošenim novcem u zadnjih par meseci govori koliko mi je pao kamen sa srca.
Ima tu još par stvari onako prepisanih iz kataloga koje govore koliko se razmišlajlo o potrebama onih kojima je telefon namenjen.
- Displej: Velik, osvetljen sa velikim ciframa
- Osvetljena tastatura
- Pojačano zvono: do 100 dB
- Pojačan zvuk u slušalici: do 25 Db
- Kompatibilnost sa slušnim aparatima
- SOS funkcija: pozivanje jednog SOS broja i automatskog slanja poruke na taj broj (crveni taster na zadnjoJ strani telefona)
- LED lampica za osvetljavanje prostora
- ALARM: podešavanje do 3 različita alarma (buđenje, uzimanje lekova i sl) sa opcijama aktiviranja: jednom, svaki dan, u određene dane
Posted in lično | 9 comments
Zajedno u 2012. :)
Neki su ljudi verovali u mene kada mi je to verovatno najviše u životu trebalo i to jasno rekli i delima pokazali. Veliko HVALA! Nadam se da ih nisam izneverio.
Idemo i dalje zajedno. 
