U današnjem broju Vremena i na njihovom veb sajtu objavljen je, uz poprilične reakcije, tekst pod nazivom “Reklamersko forsiranje vedrog duha” u kome novinarka iznosi mišljenje o projektu “365 lepih dana“.

Ne bi komentarisao iznošenje ličnog mišljenja kao novinarsku formu, mada bi kao direktor i glavni i odgovorni urednik svojevremeno najčitanijeg poslovnog magazina i dugogodišnji novinar (da i PR manager) mogao ponešto i o tome da kažem. O iznošenju ličnog stava prema nečemu, bez da je upitan neko ko bi u ovom slučaju bio odgovarajući sagovornik. Na primer sociolog, psiholog, lekar opšte prakse koji prepisuje ture sedativa, eventualno ekonomista, .., ne dao Bog oni koji iz projekta stoje. Mada se u tekstu citiraju reči jednog od njih, Marka Hermana, copy-paste metodom pokupljene sa sajta.

Ja nemam problem sa ovim tekstom kao što njegova autorka ima sa projektom “365 lepih dana” a koji je iskazan u zadnjoj rečenici njenog teksta, citat: “Problem je u prekidanju veze sa realnošću i odsustvu svesti o tome da onaj pesimizam i beznađe s početka priče stoje u direktnoj vezi sa činjenicom da većina ima objektivne razloge za to.”

Obzirom da je tekst u Vremenu potpuno ličan, kao da je pisan za blog a ne za javno glasilo, navešću u ovom postu potpuno lične razlog zašto podržavam projekat www.365lepihdana.rs a podržavam ga pripremom teksta za njega, šerovanjem priloga koji mi se dopadnu, .., na kraju krajeva i ovim tekstom.

Krenimo redom:

  • Od svoje 20 do 26 godine promenio sam nekoliko zanimanja (konobar, šanker, DJ, prodavac slika, “prva ruka” za kinesku bižuteriju, preprodavac srebrnog nakita, …kompjuterski operater, … sito štampar. Sve vreme sam studirao došavši do statusa apsolventa. Na kraju sam kompletno opremio sitoštamparsku radionicu sa računarskom i foto-pripremom. Došao je rat i od svega mi je ostalo parče svile za sito koju i dan-danas čuvam.
  • Došavši nazad u rodni Beograd promenio sam fakultet i smer i ispred mene se isprečilo 18 ispita razlike. Da bi mogao da uredno studiram trebao mi je posao koji donosi dobar novac a radi se noću. To je tada bilo nošenje džakova sa brašnom. Radilo se noću jer je u pitanju bio šverc a plaćalo je 1 marku po toni brašna koju prebacite preko leđa. Završio sam zahvaljujući i tome ozbiljan i zahtevan Građevinski fakultet sa najboljim prosekom u nekoliko generacija i zaslužio stipendiju Saobraćajog institua CIP. Zaradio sam i problem sa kičmom sa kojim ću se boriti do kraja života.
  • Zaposlivši se kao mlad inženjer nisam mogao sa platom da sastavim od prvog do prvog pa sam se vratio mladalačkoj ljubavi – novinarstvu. Radio sam od 8 do 16, onda bi odspavao sat vremena pa bi pisao do jedan ili dva ujutru.
  • Potom je došalo na redu novinarstvo u fullu. Poslovni magazin, ugledan, čitan. To je jedna strana medalje. Druga je svakodnevni rad po 12 do 14 sati  a kada je prelom (grafička obrada novog broja) i duže. E da i miševi sa kojima smo delili kancelariju, koji bi znali da mi se popunu do kolena uz nogavicu ako zaspim sa glavom na tastaturi za stolom za kojim radim.
  • I na kraju glamurozni svet PR-a. Ma daj. To možda tako mladim, jako mladim novinarima, izgleda. :) Radno vreme do kada ima posla, a uvek ga i previše ima. Računajući i vikende naravno.  Sa jedne strane mediji sa druge klijenti. Stres, napor, …, simptomi o kojima se govori u tekstu… i da život iznad proseka u Srbiji. Jesam li negde u tekstu propustio da napišem da sam sve potpuno sam, uz beskonačno strpljenje i podršku supruge i povremenu pomoć roditelja, ostvario?
  • Od 1. marta sam nezaposlen. Da Jovana znam kako je nezaposlenima jer sam jedan od njih. Nezaposlen ali naravno ne besposlen. :)

Ako ponovo pročitaš, ako uopšte pročitaš, ovaj tekst i neke od linkova koje sam dao možda (ispravno) zaključiš da sam sve poslove koje sam poslednjih, ma ne poslednjih, koje sam bilo kojih godina radio, sve sam te poslove sam stvorio. Pa skoro da je tako bilo i sa ovim zadnjim u PR-u. I svoj novi posao sam stvaram. Podržava me žena, pomognu drugari, ali je na meni. Ni država, ni sistem, ni politika ni ovaj ni onaj. Za sve si sam odgovoran. Kao i Tatjana, kao i Marko koji su motor Blog Opena. Kao i pretpostavljam, a za mnoge znam i sigurno, većina onih koji kao i ja podržavaju projekat kome si posvetila dve strane karakternog* teksta u novom Vremenu. Sem PR-ova i mladih političara ima tu i samohranih majki, penzionisanim novinara, nezaposlenih raznih fela, i tako dalje i tome slično.

I znaš šta jedino imamo osim svojih glava i tela? Bar većina nas. Optimizam Jovana, optimizam. Veru da možemo da se izborimo da nam bude bolje. Čak i u Srbiji. Znamo i te kako kako je. Ima tu preozbiljnih ljudi a na kraju krajeva svi, ako ne čitamo novine, bar gledamo oko sebe. Optimizam koji se ogleda i u tome što znamo da cenimo povetarac na licu, šljapkanje po baricama, kuvanje džema u Srbiji… Optimizam koji se ogleda i u odvajanju od svog posla da bi uradili nešto da bi nam svima bilo bolje. Nije to samo www.365lepihdana.rs, prođi kroz Time Line na Twitteru pa isprati popularane #. Nadam se da ćeš nam se prodružiti jednim lepim optimističnim tekstom. Hvala ti za ovaj. Jedva čekam da mi Marko pokaže GA projekta “365lepihdana” . Nadam se da si shvatila motive koji nas gone da se okupljamo oko communty projekata pa mi nije žao vremena utrošenog za ovaj blog post a  sada idem da pozavršavam poslove koji me čekaju. Ti se javi ako imaš još dilema.

karakterno novinarstvo* [redakcijski sleng] – Nakucavanje karaktera da bi se popunila praznina u broju ili povećao honora na kraju meseca ako je u pitanju honorarac, najčešće bez istraživanja i uzimanja izjava,  obično praćeno iznošenjem ličnih stavova autora.