Smestili smo se kao i obično u Jolandin kamp u Orebiću („Neko letuje u Majami Biču, neko u Palm Biču a neko u Ore Biču“ – poznati sarajevski filozof dr Nele Karajlić) na Pelješcu koji je bio sjajan izbor iz više razloga. Bilo je dosta drveća pa smo mogli da spavamo do podneva a kad bi sunce udarilo u šatore samo bismo, onako mamurni od sinoćnje žurke koja se završila u svitanje, odbauljali do mora koje je bilo odmah pored ulaska u kamp i pored zaprepašćenih čeških i poljskih turista se još u majicama i u polu-snu bacili u talase ne bismo li došli sebi od druženja na plaži uz gitare i vino iz peto-litarskog kanistera koje nam je prodavao Jolandin muž.

Ovo bi bio potpun i savršeno tačan opis mog letovanja… pre tačno trideset godina. Mnogo što-šta se promenilo za tri decenije pa i želje proizašle iz potreba. Sem godina i kilograma promenila su se i interesovanja a iz kože tadašnjeg srednjoškolca ušao sam u ulogu direktora, menadžera, (su)vlasnika firme, … odaberite prema tome kako me vidite. Svaka od tih uloga troši čoveka na svoj način, posebno danas i u Srbiji. Zato je i odmor koji mi treba i kakav sam odabrao poseban. Ovo što sam doživeo ove godine zaista se mnogo razlikuje ne samo od tog srednjoškolskog letovanja nego i od uobičajene ponude turističkih agencija. Krenimo redom uz napomenu da neću mnogo da objašnjavam šta je šta i kakve efekte daje a posebno neću nikoga da ubeđujem da je ovo najbolji ili bar dovoljno dobar način da se oslobodi stresa izazvanog modernim životom i vrati sebi, porodici, partneru…i bude oran za posao koji ga od jeseni čeka. Imate linkove za dodatne informacije a ne možete da znate niti da vam se objasni dok ne doživite. Pa vi izvolite.

Ove godine sam ustajao oko 6.45 što je za celih 15 minuta kasnije nego kad sam kod kuće i radim. Jutarnji časovi Či Gonga su počinjali u 7.30 a ja volim da salijem kafu čim otvorim oči. OK i da malo prošvrljam po mejlovima i društvenim mrežama (mada sam skoro pa održao obećanje da neću ništa postovati dve nedelje i dobio pivo za opkladu). Ta jutarnja seansa koju sam se trudio da ne propustim bila je fizički najzahtevnija (čučnjevi, pregibi, držanje ruku pod 90 stepeni i slične igrarije) ali sam se posle nje osećao baš dobro i razbuđeno. Popodnevne seanse, od 13 do 15, su bile u formi razgovora u prirodnom amfiteatru pod borovima. Osim priča o energiji, Či-u, duhovnosti, lečenju na daljinu..kineskoj tradiciji koja kombinuje moderno i tradicionalno imali smo sreću i zadovoljstvo da sa nama u grupi bude i Gorana Isailović. Beskonačno simpatična doktorka koja smatra da bolest treba prvenstveno prevenirati a uz svoje terapije obavezno propisuje i ponašanje (od škole plesa preko meditacije i aromoterapije do „šumskih banja“) koje imaju za cilj da podignu nivo sreće i povrate pozitivnu energiju. Merila nam je nivo sreće testovima u kojima smo birali mirise koji nam se sviđaju i boje koje odgovaraju našem raspoloženju.

Večernje polusatne Či Gong seanse bile su meditativne. Imali smo priliku da spojimo svoj Či (vitalna energija svega što postoji, od koje je po kineskom učenju sve sazdano) sa Čijem Univerzuma, unesemo ga u sebe, „istuširamo“ se spolja i iznutra i poradimo na ostvarenju želja. Par puta smo i oduvali oblake koji su pretili da nam pokvare ugođaj na plaži, oko bazena gde smo vežbali i na izletima. Mislim da ću nastaviti sa ovom praksom bar jednom nedeljno, verovatno subotom u podne. Da se revitalizujem i budem bolji i sebi i drugima.
Tokom prve nedelje Či Gong powered by majstor Vladan Vidović su bili jedini sastojak programa koji je upotpunjavao banjanje u kristalno čistom moru i prženje na suncu uz podosta spavanja. Posetili smo i Meteore, u formi jednodnevnog izleta, a i ceo jedan dan smo  proveli pešačeći po Olimpu uz posetu manastirima, izvorima, vodopadima.. i doživljen kulturološki šok kada smo zahvatili vodu iz potoka i pili je onako iz šake. Strašno je saznanje da mi je ovo bilo prvi put posle opet par decenija, da sam pio neprerađenu vodu, u prirodi, iz reke. Zadnji put radio sam to na Vrelu Bosne kod Sarajeva neposredno pred rat, ako se zanemari gutanje savske vode na Adi što izbegavam. Fascinatno iskustvo i poražavajuće saznanje koliko smo odvojeni od prirode.

U sledećem nastavku saznaćete šta mi je donela druga nedelja izbivanja sa društvenih mreža.
*napomena1: Post je posvećen svim onim sjajnim radovima istog naziva koje učenici osnovnih škola pišu u septembru. :)
*napomena2: Ovaj tekst nije ni na koji način sponzorisan. Nastao je u želji da vam pokažem da postoje i drugačiji načini provođenja slobodnog vremena i odmaranja i da vas inspirišem da potražite i uključite se i/ili (zašto da ne) organizujete nešto slično.